.

Selimović je kroz fiktivni lik Ramiza stvorio savremenu verziju onoga što je Ilhamija predstavljao u svojoj epohi – glasnika istine u vremenu kada ta istina nije bila dobrodošla.

Ramiz je bio nepopravljiv. On je govorio istinu, i svi su znali da govori istinu, ali su ga svi mrzili zbog te istine. Šta će mu to? Čemu to vodi? Nikuda. Njegova istina ga neće spasti, ona ga vodi u propast. Ali ga ipak nisam mogao mrziti zbog toga. Nisam mogao da mu spočitam što vidi ono što i ja vidim, samo ja o tome ćutim.

Hoće ga spasiti. Ali ne onako kako oni vide spas.

Ne osuđujem Ramiza. Ne mogu ga osuditi. On govori ono što bi svi trebali da govore. Ali ja nemam snage za to. Ko će nahraniti moju porodicu, ko će brinuti o meni ako počnem da govorim kao Ramiz? Život je komplikovaniji od istine, a Ramiz to ne vidi.

Ic okej, Šapke, ni tebe svi ramizi ovog svijeta ne osuđuju, čak ni onaj Ramiz u tebi kojeg pokušavaš zaglušiti racionalizacijom, a koji će kad-tad izroniti iz tvoje sopstvene svijesti.