Vanishing point / punto di fuga

Empatični ljudi isti prizor / objekat mogu da sagledaju iz više različitih perspektiva zato što nisu tek puki posmatrači; oni su prizor, jer im širina vidnog polja omogućava da se transformišu iz subjekta u objekat. Neempatični ljudi ne vide širu sliku, već samo ono što im “upada” u vlastiti horizont, što se podudara sa vlastitom slikom svijeta i očekivanjima od njega. Horizont očekivanja, uh tako zablurana perspektiva.

Nego, šta je perspektiva uopće? U udžbeniku Likovnog govora Ivančevića piše kako je to prikazivanje volumena i prostora na plohi slike, stvaranje predodžbe o dubini prostora i ova bi nam definicija mogla poslužiti samo kada je u pitanju vizuelno viđenje stvarnosti. No, mene to sad jedino i zagolicalo zbog nečije empatije ođe na blogu. “Skučena” perspektiva mi je vizuelno neinteresantna skroz, a da govorim o emocionalnoj, još bih je nazvala i sebičnom. Ovako je samo kratkovida i kratkoročno ograničena na jednu umjetničku epohu, trendovska i nerijetko komercijalna.

Vertikalna (ikonografska) perspektiva je tzv. dječija perspektiva: prostor se prikazuje tako da se ono, što je u stvarnosti udaljenije, postavlja iznad onoga što je u stvarnosti bliže. Ako pogledate crteže svoje djece, raspored objekata vam može reći šta im je fizički daleko a i emocionalno neblisko.

Obrnuta je perspektiva karakteristična za ljude s malkice “pomjerenom percepcijom”, impresioniste, egocentrike i one koji zumiraju ono njima bitno, ali ipak nastoje da očuvaju proporciju makar i naopako jer su, eto, estete i svjesni relacija 2D-3D; to je način prikazivanja volumena u kojemu se predmeti i likovi shodno udaljenosti na slici razmiču, a veličina predmeta povećava prema dubini prostora potpuno u suprotnosti sa linearnom (geometrijskom, pravilnom, matematičkom, iluzionističkom) perspektivom.

Atmosferska (zračna) perspektiva je, poput geometrijske, prirodna pojava koja predstavlja promjenu boja i njenih nijansi zbog udaljavanja. Dakle, što su predmeti dalji, oni su bljeđi, mekši i gube se s daljinom u plavetnilo, a što su bliži, to su oštriji, intenzivnijih boja. Plavo je daleko i neblisko, intenzivno je blizu i tiče nas se direktno. Slično je i s kolorističkom perspektivom u kojoj su tople boje signal bližih objekata, a hladne onih vizuelno daljih i onih od kojih smo na emocionalnoj distanci.

U savremenom se slikarstvu nastoji postići prikaz iz više perspektiva istovremeno – poliperspektivni prikaz – karakterističan za slikare širokih vidika, otklona od samih sebe i one koji imaju mogućnost uranjanja u stvarnost sa svih dostupnih strana. Oni ne odbacuju niti jedan uvid, perspektivu niti stajalište zbog zamućenosti vlastite percepcije, već upravo obrnuto: nastoje objedniniti svaku pojedinačnu krnjavost kako bi se dobila što jasnija, tačnija i potpunija slika stvarnosti.

by

Upravljam slobodnim neupravnim govorom

Comments (8)

  1. Pozivanje na empatiju nije nista drugo nego newspeak(eng. ambiguous euphemistic language used chiefly in political propaganda) u danasnje doba, prazan koncept.Ne postoje empaticne i neemapticne osobe, empatija je vjestina i svi je posjedujemo, i svi mi biramo kad cemo se empatisati i skim i kad necemo, sve je na spektrumu. Ostalo je mlacenje prazne slame sa teorijama.

    • To sve sociopate kažu 😄 (i one prave sociopate i one sa spektruma sa nekim sociopatskim crtama)

      • Bar su psihopate/socijopate uzbudljivi u svakom pogledu. 😁🤣🤣
        Pa svi smo na spektru psihopatije/socijopatije bar u ispoljavanju osobina mracne trijade manje vise, samo sto ne smijes sebi da priznas. Iako kazem postoje oni koji nisu, malo naivnije osobe, cesto takve drustvo pojede. Jebiga predatorski je svijet.💩

        • Znam, bila sam zaljubljena u takvog, najkul lik ikad. A empatija “izvježbana” i lijepo ophođenje do te mjere da je ugodniji za razgovor i socijalno prilagodljiviji od većine čangrizavih empata. Doduše, kad ima koristi od toga 😅

  2. Fin post.

    No, zapravo, kada uporediš sadržaj posta i Jarčicin komentar, totalno korespondira.

    Zaista, ima li čovjeka koji ne bira zašto empatisati i kada?
    Ili, ima li čovjeka koji neselektivno empatiše?
    U hrišćanstvu, kao blizu takvog roll modela predstavljen je Isus Hrist. Reforma postavke izraelćanskog (starozavjetnog) strogog Boga, jer ako simbolički sin/pomazanik na Zemlji uči gotovo beskompromisnu milost za čovjeka (oprosti im Oče, ne znaju šta čine), koliko li je tek svemilostan Bog koji ga je poslao?

    Ok., postom si namjeravala oslikati neke druge nijanse, ali su one, u ovakvom kontekstu, drvo od kojeg se ne vidi šuma.
    Vrag je u detalju.

  3. Taman pomislim da je ovo jedan od tvojih postova koji moj prosti um razumije, kad tamo pročitah filozofske komentare i shvatih da znam da ništa ne znam.

Komentariši