Jupa kjampa zjapi

Rupa na morskoplavoj, naboranoj sofi od koje mi se i dalje priviđa brodić na sred pučine, iako odmaram već šesti dan. Odmor mi je postao k'o dadilja koja previše ugađa da ne osjećam kako mi roditelji (ili neki autoritet, obaveze, preokupacija) fale. Sedmog dana više želim da imam muža nego dadilju, pravog pravcatog muža, samo ne sad, nego jednom kad me umor prođe. Zato puštam da telefon zvoni, zvoni i ne javljam mu se. Šaljem neku glupost od poruke onom koji mi nije ništa. Al’ je smiješno na glup način. Umjesto muža, sada želim jednu sekretaricu za ličnu upotrebu koja bi bila povezana s dadiljom, nariktana da rezigniranim tonom odgovara: „Rara se ne može javiti, trenutno nije na moru jer ne na umoru, al’ pusti je, brate, nek’ mašta i zatačkava se u rupu na tamnoplavoj sofi.“ Nego… neće njegov lik iz moje glave. Ne mora. More. Mora. Ne more. Na more. Onda nadođe talas, kad joj se neko imperativno obrati da uputi dovu za (čitaj: u m j e s t o) nekog da odbrusi kako nije džuboks u koji ubaciš želju i izleti ha zineš. Dakle, ni lik ni nabusitost me još nisu prošli, a niko da me pita imam li i ja muzičku. Imam! Zašto sebi nikad ne kažem, idi, spavaj? i spavaj, spavaaaaj, snivaj mene…

rara
Nako žutilo na dnu ekrana

17 komentara

    1. interesantno kako nam nekad treba odobrenje okoline ili neki vid verbalne dozvole / saglasnosti da ne bismo osjećali grižnju savjest zbog odmora jer je toliko obaveza nedovršenih i na čekanju (iako komentare redovno ažuriram, nisu na čekanju kao kod nekih, nećemo ih ovom prilikom imenovati 😁). Šalu na stranu, nije ni eyririjeva za bacanja: evo osmi dan profunkcionirah da može i rad, i odmor, i igra – i hvala vam što ste tu (prošla me čangrizavost 😊)

Komentariši